петак, 16. децембар 2011.

ГРЧКИ СТАРОКАЛЕНДАРЦИ


                          

                          „ИСТИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ГРЧКЕ"
                    (флоринти/киусити)
Кратка историја
После разлаза 1937. године у „флоринском синоду", остала су само два епископа (Хризостом флорински и Герман димитриадски) који су признавали постојање благодати у Светим Тајнама код новокалендараца, а с њима и велики део верног народа. Година 1943. донела је нове поделе, митрополит Герман димитриадски је хтео да се поново врати у јединство са канонском Црквом за што је и поднео одговарајућу молбу, којој није удовољено, а ради тог Германовог корака Хризостом флорински прекинуо је евхаристијско општење с њим. Следеће године је митрополит Герман умро и сахрањен је од канонске јерахије.На срећу, митрополит Герман није имао присталица тако да се његова дејства нису дотицала цркве. Међутим стални расколи су свом жестином ударили на ауторитет старокалендараца. 1943. године било је три старокалендарска епископа, који су били на челу својих епархија и опслуживали верни народ, но међусобно се нису признавали. Године 1944. два митрополита Христофор христианопољски (бивши мегаридски) и Поликарп диавлијски вратили су се у синод, који су називали „Истински православни" од кога су се још 1935. одвојили. У новембру 1945. године митрополит флорински Хри-зостом је изјавио за атинске новине да он неће више рукополагати епископе, што се протумачило да он жели да иде на помирење са канонском Црквом. Наредне године, две његове посланице које је издао у пролеће и лето то су оповргле. У њима је било изричито забрањено његовим клирицима обављати икаква богослужења за потребе новокалендараца као и забрана заједничког молитво-словља. Владика Герман кикладски, који је седео у затвору ради рукополагања свештеника пуштен је на слободу 1950. године и заједно се са својом паством присајединио синоду флоринског митрополита Хризостома. Архиепископ Спиридон који је 1949. дошао за поглавара Грчке Цркве, одмах је започео масовну кампању против старокалендараца. Епископ кикладски Герман умире у кућном притвору а митрополит флорински Хризостом ухапшен је и заточен у једном манастиру из кога је ослобођен тек 1952. године. У новембру исте године, два епископа пребегла из канонске цркве прво су са себе скинули пастирске обавезе, а затим се вратили у канонску јерархију. Хризостом флорински је поново остао сам. После његове смрти 1955. године, црква је остала без епископа, па су мирјани на челу са свештеницима црквену управу дали комисији од дванаест архимандрита, чији је задатак био да установе вишу јерархију.
За генералног секретара те комисије је 1956. године изабран архимандрит Хризостом (Кијусис). Комисија се обратила „Руској заграничној цркви" да им помогне установити јерархију, но били су одбијени. Акакије (Папас старији) отпутовао је у Њујорк и поново се обратио РЗЦ. да буде хиротонисан, но и тада је био одбијен. Нешто касније је нашао двојицу авантуриста као што је и он, те су га они рукоположили за епископа без знања свога синода митрополита Анастасија, а били су то епископи чикашки Серафим и детроитски Теофил, руски загранични епископ румунскога порекла. Вративши се у Грчку Акакије је управљао црквом помоћу једног архимандрита из комисије. У мају 1962. године позвао је неког Леонтија из Чилеа да дође у Грчку и тада су заједно рукопо-ложили још четири епископа. Партенија кикладског, Авксентија гардикијског, Геронтија саламинског и Акакија (млађег) диавлејског. У новембру исте године Леонтије је заједно са епископом Серафимом каракаским у Њујорку рукоположио још једног грчког епископа Петра асторијског.
Уздизање Авксентија у чин „архиепископа атинског и све Грчке", имало је за задатак да покаже дефинитивни разлаз с новокалендарцима и стварање „помесне цркве". Приче матејеваца о невалидности нових хиротонија побудило је „флорински синод" те се 1969. године обратише првојерарху РПЗЦ митрополиту Филарету за ратификацијом и признањем хиротонија грчких архијереја, што је од РЗЦ било и учињено. Узрок нових раскола 1974. године, у „флоринском синоду" била је „енциклика" (слична енциклика била је издана 1950.), у којој је потврђена безблагодатност Тајни новокалендараца и неопходност да се они примају кроз миропомазање. Међутим, Петар асторијски, егзарх синода у Америци, одбио је потписати „енциклику" и био је из његовог састава искључен. Исте године из састава синода су изашли епископи: Хризостом (Кијусис) солунски, Акакије (Папас мађи) диавлејски, Гаврило кикладски, Акакије канадски, но они нису изашли из састава синода због вероучења, него због рада архиепископа који је без сагласности синодалних епископа, рукополагао нове епископе. Хризостом (Кијусис) се ускоро вратио у цркву, да би 1978. године из ње поново изашао. Године 1977.   „флоринском синоду" се прикључио један матејевски митрополит Калист који је са собом донео нови раскол. По доласку у овај синод Калист је заједно са Антонијем мегаридским рукоположио осам нових епископа и са тим синодом сменио је архиепископа и изабрао нови синод. Као одговор на то збачени архиепископ Авксентије је рукоположио десет нових епископа да би имао бројчану надмоћност. Међутим то није допринело смиривању, него је изазвало нови раскол, митрополит Геронтије је 1983.-1985. са делом епископа направио опозицију архиепископу. После чега су се сви и калистовски и флорински епископи ујединили у један синод.
Но и после тога ситуација се није смирила. Одмах после уједињења део архијереја тражио је оставку архиепископа Авксентија. Истражна комисија је убедила већину епископа да је архиепископ крив и он је био смењен. Авксентије је са својим присталицама напустио синод и основао свој. Те године се одвојио и митро-полит Доротеј и организовао свој синод.
Осамнаест епископа, који сада чине синод, а сасвим недавно су били на супротним странама, решили су, ради поштовања неутралности, позвати митрополита Хризостома Кијусиса да заузме место архиепископа, као некога ко није припадао ни једној страни и који би требао све обједињавати. По доласку Хризостома показало се супротно он је у потпуности стао на страну калистоваца саставивши из њих своју „партију" у синоду. Такв став поглавара изазвао је незадовољство код других епископа с којима је почео својеврсни „хладни рат" у синоду, а завршио се тек 1995. године, када је Хризостом одлучио од цркве део епископа који су под преседништвом митрополита Калиника основали свој синод. Део епископа, који су касније отпали и од Калиника опет се вратио Хризостому. 1996. године синод је добио легализације у државним институцијама. Талас нових незадовољсатава у цркви изазвала је хиротонија Павла (Стратигеса) за епископа америчког, део парохија у Америци и један епископ у Грчкој напустили су јурисдикцију. Такође је изазвао незадовољство покушај да се усвоји закон по ком би сва непокретна имовина и новчана средства парохија и манастира требало да постану власништво синода и архиепископа. Америчка митрополија старокалендараца почела се самостално управљати од октобра 2003. године, поглавар митрополије је митрополит Северне и Јужне Америке Павле Стратигес. ,,флорински синод" се сматра највећом „старокалендарском црквом" у Грчкој.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.